Buržoaska hijerarhija sanitarnog tela - Jasna Koteska (2008) in Serbian



text published in:

Teorije i politike roda, Rodni identiteti u književnostima i kulturama jugoistočne Evrope, urednica d-r Tatjana Rosić, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2008, 115-123.
















BURŽOASKA HIJERARHIJA SANITARNOG TELA[1]
Jasna Koteska


Summary
The Bourgeois Hierachy of the Sanitary Body
Jasna Koteska

In the text Koteska states that the “sanitary” should be lifted to a conceptualized tool for explaining the logic of the capitalist excesses in the relation to the body, its sexulaity, senses, closeness, food, pain, humor, work.

  

1. Sprej (o propalom dodiru)


U leto 2005. kozmetička kuća "Loreal" na tržište je izbacila novu reklamu za ulje za sunčanje. Novitet koji se reklamirao sastojao se u tome da se preparat nanosio sprejom, dok se devojka prskala sprejom, mladić je stajao na pristojnoj udaljenosti i posmatrao je. Reklama se završavala razmenom zavodljivih pogleda. Nekada su za ove reklame bile karakteristične erotske igre dodirom. Upotreba proizvoda bila je izgovor da se dvoje dodirnu. Nije se radilo o zaštiti od sunca, nego o zaštiti od "sramnog" dodira. Ne o skrivanju tela od sunca, nego o skrivanju dodira od puritanskog pogleda. Dvoje su se dodirivali na puritanskoj plaži, jer su imali izgovor za to. Ali sada je "prljavi" dodir zamenjen dostojanstvenim, apstraktnim pogledom. Ne dodiruju se tela, nego se dodiruju pogledi. "Prljavi" materijalni dodir zamenjen je dostojanstvenim, nematerijalnim pogledom. Mi smo se pretvorili u civilizaciju koja je omogućila konačno diskurzivno raščišćavanje sa telesnim; u civilizaciju u koju su pobedila bića bez dodira. Više ne dodiruje telo, sada dodiruje pogled. Ne dodiruje ono što se poti, što miriše, što raste, što se deformiše, što se raspada. Dodiruje se ono što ne može nikada istinski da dodirne, čija je suština upravo u toj idealnoj otsutnosti. Sveprisutni pogled, fundamentalno odsutan.

Pogled je u hijerarhiji čovečjih čula najbliži idealnoj kategoriji odsutnog. Paradoks je u tome da nema ničeg prljavog u erotskom dodiru, nečist je samo pogled trećeg, koji ne može da izdrži tuđu telesnost. Lakan (Jacques Lacan) svedoči da u svetskoj civilizaciji ne postoji nijedan tekst o "dobrom oku", o "oku koje blagosilja", postoji samo zavidljivo oko, oko strvnosti, zlo oko. Vera u loše oko je rasprostranjena. Veruje se da od pogleda lošeg oka može da pesahne mleko, da donosi lošu vest i bolest.[2] Zlo oko uočava čisto telo kao prljavo. Zlo oko osujećuje telo, uklanja dodir tog tela i umesto dodira nudi zamenu: tamo gde je nekada bio dodir, neka ostane pogled koji se predstavlja kao nevin, kao obečanje za materijalnost, pod jednim uslovom – da se ta materijalnost nikada ne desi.

Mi negujemo ikonografsku simpatiju za erotski pogled ("Gledaju se sa ljubavlju, kako je to lepo..."), ali ono čemu se radujemo, paradoksalno, nije obećanje o dodiru koji sledi, nego se radujemo mogućnosti da se cela afera raspadne, da sve ostane na pogledima, da se ovo dvoje nikada ne sretnu telesno! Erotski pogled je potencijal uporpašten u sveopštoj mreži gledanja. Erotski pogledi su mrtvi dodiri.

2. Samo se "varvari" dodiruju

Pogled sam sebe postavlja na mesto na kojem je nekada bio dodir. Pogled gleda u senzaciju za koju je zaduženo drugo čulo i osuđuje tu senzaciju, osuđuje drugo čulo, osuđuje direktnost svojstvenu drugom čulu. Pogled je skovan od teksta, od značenja i zatoa je on podložan tumačenju. Dodir ne može da se meri s pogledom, miris ne može da se meri s pogledom, ukus ne može da se meri s pogledom. Kad pogled vidi kako neko na televiziji kuva, sposoban je da prevede taj opažaj na takav način da subjekt oseti ukus i miris tog jela. Pogled navodi subjekt da oseti kako je dodirnuo jelo.

Dodir je najdirektniji od svih "materijalnih" čula i pošto je telo najveći organ, dodir najteže podleže mimikriji. Ta mimikrija najbrže demistifikuje subjekt. Zato pogled deluje intersocijalno kad je u pitanju dodir, on se trudi da obmane subjekt, da mu dočara dodir, ali kad ne uspe, on širi obmanu kroz fenomen socijalnog gledanja, pošto je pogled od svih čula najsocijalniji.

Eva Bahovec piše da je "dodir… slabo konceptualiziran, skoro 'sasvim' odsutan filozofski problem."[3] Jedan od razloga za ovu diskurzivnu odsutnost, za ovo filozofsko ćutanje, može da se objasni "kompenzirajućom" dominacijom filozofske teme pogleda. Pogled je sinegdotski progutao dodir i u filozofskoj literaturi i u našim životima.

Naša civilizacija je izbacila dodir i zamenila ga pogledom. Dobijamo poruke da se samo "primitivni", samo "varvari" među nama dodiruju. U knjizi Pojedi bogataša (1998) kultnog kolumniste muzičkog časopisa Rolling Stone, Pi Džej O' Rurkea (P. J. O’Rurke), jedan tekst je posvećen postkomunističkoj Albaniji. Autor je zaprepašćen dodirima albanskih muškaraca "Muškarci se u Albaniji predugo drže za ruke kada se pozdravljaju… oni se ljube u obraz, italijanski stil."[4] Oni su suviše bliski, nedopustivo bliski. Dodiruju se, umesto da sebi samo obećaju dodir, umesto da se samo gledaju.

"Kulturni" se samo gledaju, sa bezbedne distance. U filmu Sudar (Crash) (2004) Pola Hagisa (Paul Haggis), u kojem je na delu rodna i rasna kritika današnjeg Los Anđelesa, premisa autora glasi da se ljudi više ne dodiruju i zato moraju da se sudaraju autima, kako bi se, makar nasilno - dodirnuli. Početak filma u voice overu ide ovako:

U smislu dodira, u svakom pravom gradu vi šetate, znate? Očešate se o ljude, ljudi naleću na vas. U Los Anđelesu vas niko ne dira. Uvek smo iza metala ili stakla. Mislim da nam toliko nedostaje dodir da smo počeli da se sudaramo, samo da bismo nešto osetili.

Civilizacija, ili ono što gordo smatramo civilizacijskim, počinje zabranom dodira.



3. Voajer, anoreksik i era kasnog kapitalizma


Zasto da vodim ljubav? Sada mogu da budem voajer.

Francuski filozof Sartr (Jean-Paul Sartre), koji je imao problema sa vidom, a na kraju života je i oslepeo, ostavio nam je priču o čoveku koji gleda kroz ključaonicu. To je najčešća voajerska scena koju poznajemo. Dvoje vode ljubav u susednoj sobi, a voajer ih gleda kroz ključaonicu. Voajer gleda dok ne bude ometen zvukom koji potiče od nekog četvrtog, od njegovih koraka. To je trenutak kada voajer istinski može da uživa, jer je pogledom "uhvaćen" od strane drugog voajera. Ili kada ga ugledaju sami akteria ljubavne scene.

Sećamo se klasičnih filmova u kojima je postojao rigorozan tabu po kome akter nikada nije smeo da gleda u kameru. On je uvek morao malo da "promaši" susret s gledaocem kako ovaj ne bi bio razotkriven u svom voajerstvu. Ali današnja filmska umetnost s pravom je razbila taj tabu pogleda. Pogled suštinski ne vidi ništa. To intuitivno znaju svi ljubavnici  kada se "dobrovoljno" odriču pogleda. Kada gledamo u lice voljenog/voljene, mi najčešće gledamo nešto "preko" tog lica, nešto "s one strane" lica, na primer, intenzivno gledamo u oči kako bismo "ušli u dušu" (kako glasi poznata fraza). Ljubavni pogled se, dakle, preobražava u pogled koji ukida gledanje.

Drugi primer je anoreksija. Anoreksija nije želja da se žensko telo modelira prema muškoj želji – zapazite kako se u muškim časopisima nikada ne prikazuju slike izuzetno mršavih devojaka. Anoreksija je bolest pogleda, zbog koje žena u ogledalu vidi drugačije telo od onoga koje stoji ispred ogledala. I počne da se izgladnjuje. Kada je u Snežani i sedam patuljaka, Kraljica pitala ogledalo "Ko je najlepši na svetu?" a ogledalo odgovori grimasom, Kraljica je slomila ogledalo i, dužni smo reći, time je zapravo ponovo uspostavila zdravlje! Zato što ona time uništava nemogući pogled. Ako sam ne slomiš pogled ogledala, pogled ogledala lomi tebe i tvoj uznemireni pogled. 

Era kasnog kapitalizma drastično je radikalizovala distancu među ljudima, putem preciznog unišenja svih čula, na račun pogleda. Ako se ljudi dodiruju – trebalo bi da prestanu da se dodiruju i da pogledom samo obečaju dodir. Ako se mirišu - da prestanu da se mirišu i da gledaju u nešto što miriše, a da im pogled prevede sliku u miris. Pogled je potčinio sva čula, progutao ih je i ispljunuo kao poglede. Nisu svi pogledi pervertirani drugi oseti. Ali mnogu pogledi su prežvakani, želudačni oseti.


4. Gej pretnja

U leto 2003. na hrvatskoj televiziji pojavila se reklama za dezodorant Axe u kojoj nekoliko privlačnih muškaraca - u jednoj dionizijskoj sceni nalik balkanskoj svadbi - znojavi, tesno stisnuti jedan do drugog, igraju oro. Jedan od muškaraca, hoće da pozove u kolo ženu koja ih posmatra izbliza, i dok se ona dvoumi zbog njegovog znojavog tela, u kolo se na njeno mesto ubacuje drugi muškarac. Reklamni slogan glasi: "Muški znoj može da privuče samo druge muškarce. Jeste li sigurni da je to ono što želite?" U ovom primeru medijska cenzura je višeslojna – prljavo je nepoželjno u kulturi, kao i orijentalni običaji, da bi se na kraju potvrdila i nepoželjnost homoseksualnog identiteta.

Treba biti veoma opresan s pojmovima balkanizma i orijentalizma u smislu kako ih definiše Todorova (Maria Todorova), to jest Said (Edward Said). Balkanizam, paradoksalno, iako najčešće reprezentovan kao sirov, brutalan, maskulin i mačistički (za razliku od orijentalizma kao ženskog, senzualnog, erotizovanog), za pogled sa strane može da bude predstavljen i kao pervertirana vrednost (kao druga strana rukavice) i da označava i kapacitet za nezdravu nežnost, za preteću, zagađujuću muškost – dakle, za (pre)bliske muške kontake, umesto poželjne heteroseksualnosti. Ova reklama za higijenski proizvod sa Zapada praktično neskriveno upućuje pitanje (neprirodno) "orientalizovanoj" kulturi na Balkanu: da li je zbližavanje s drugim muškarcem ono što priželjkuje (još uvek pravi) Balkanski muškarac?

U proleće 2003. u Makedoniji je postao populran sledeći vic. Pričaju otac i sin:

Sin: Tata, ja sam se zaljubio!
Otac: U koga sine?
Sin: U Ljutvija, tata.
Otac: Budalo jedna, pa on je Šiptar!

Ove "dosetka", koja sadrži i strah od gej pretnje ali i strah od etnosa drugog, pokazuje interesantnu poziciju rodovog/seksualnog naspram etničkog normiranja – odnos prema seksualnoj pripadnosti samo je prividno tolerantniji od odnosa prema etničkoj pripadnosti.

U reklami za dezodorans Axe, koja podrazumeva nekakav dogovoreni "balkanski" identitet, pošto je uklonjena opasnost od balkanske etničke drugosti, ostaje još samo eksplicitna poruka o rodovom sankcionisanju nepoželjnog seksualnog identiteta. Ali tamo gde je etnička drugost jasno diferencirana, na prvi pogled nam se čini da rodna normativnost popušta i ispada da je manje nepoželjna od etničke stigme. Ali, pogledajmo opet. Ono što izaziva komičnost u drugom primeru jeste to da je došlo do nekakvog "izneverenog" očekivanja: nije tačno da smo više zagriženi za etnički identitet u pitanju - ono što nas muči jeste da je sin zapravo peder, a to je ona tenzija koja popušta sa smehom. Komično je dakle u izmeštanju paradigmi – otac se brine za etničku pripadnost ljubavnika umesto da se brine za njegov pol (očekivana reakcija), ljubavnik nije od "naših" (neočekivana, i zato komična reakcija). Smešno je što se digla buka oko albanstva, umesto oko homoseksualnosti.


5. U kakvoj boji krvari Dizni?

Još jasnije od čula, buržoaska hijerarhija parcijalizuje telo.

Gornji telesni stratum medijski je povlašćen (glava, torzo), donji je cenzurisan. Ali to ne važi za sve: sperma, na primer, ima povlašćeni status u našoj pornografskoj kulturi.

Seksualnost je tabuizirana, ali rodnost još više. Žensko telo je uvek "prljavije" telo. Banalan primer su reklame za menstrualne uloške, koji se redovno testiraju plavom bojom, jer je to najdalja asocijacija koju bismo napravili sa krvlju. Kultura ne voli da vi vidite "prljavo". Navodno - da se ne uznemiravate. A onda vam prikažu slike leševa na ulicama Bagdata. Mi smo dresirani da na svet gledamo u terminima čistog i nečistog naseljavanja – doseljenici, azilanti, izbeglice, u predgrađa sa njima! U našim centrima samo čisti, dakle "naši". U korenu svakog rasizma jeste sanitarna stigma, ritualna čistoća. To važi i za rodni rasizam.

U januaru 2006. godine internetom je počeo da kruži Diznijev desetominutni animirani film Priča o menstruaciji (1946), koji je duge decenije bio zabranjen. Reč je o najopskurnijem filmu ikada proizvedenom u Diznijevoj imperiji. Namenjen edukaciji američkih devojčica o intimnim pitanjima menstruacije, ovaj film nije sadržao ni direktne aluzije na seksualnost, niti na reprodukciju. Ovo je ustvari bio film o sanitarnosti, o izvesnoj "higijenskoj krizi". Odmah nakon Drugog svetskog rata, on je uspostavio tangente nove američke generacije, i to preko jedne, rodno opskurne, operacije. Ciljna grupa ovog filma bile su jedinaestogodišnje devojčice, majke budućih idejnih vođa koji bi trebalo da ponesu teret imperije što se rađa. A svaka imperija mora prvo sebe da uspostavi kao sanitarnu imperiju i to preko histeričnog stvaranja kulturne i medijske potrebe za kozmetikom i sanitarnim produktima. Takva civilizacija onda stiče "legitimitet" da traži prljavo u zemljama drugog, trećeg sveta, u bivšim kolonijama, u sumljivim predgrađima… U ovom filmu, menstrualna tečnost bila je predstavljena belom bojom. Da ne bude zabune. Film je bio cenzurisan zato što se uopšte bavio pitanjem menstruacije, mada ga je u svoje vreme videlo 93 miliona Amerikanki.

Ko je mogao, ako ne Dizni, da isporuči ovo genijalno televizijsko rešenje budućim medijskim mogulima sa Zapada? Već na početku Hladnog rata, Dizni je medijima dao oružje koje niko pametan ne bi ignorisao. Ime tog oružja bilo je upravo: ignorisanje. Ignorisati krv u isto vreme dok se krv prikazuje. Cenzura krvi u isto vreme dok je sama krv medijska poruka. Upravo su ovi metodi u kasnim 1980-im godinama postali deo globalnog "animiranog" medijskog režima slika sa frontova i pobede medijski moćnog Zapada, s gigantom CNN-om na čelu. To je era koja je "suptilno" iskoristila Diznijevo rešenje staro četrdeset godina, koje je bilo kranje jednostavno, a glasilo je: predstavite krv kao ne-crvenu, kao ne-tamnu, kao ne-fleku. Jedno je krv naših vojnika, a krv drugih je nešto sasvim drugo. Naša krv je bela kao u Diznijevom filmu, zapravo, ona je fluorescentna, ona treperi kao figurice u kompjuterskoj igri. Kada se jednom ustanovi kao prljav, tuđi svet je onda lako proglasiti viškom.




6. Sapun i fasizam

"Sapun: merilo civilizacije. Proizvodim i prodajem sapun" – kaže Tajler Darden u kultnom filmu Fight Club (1999) Dejvida Finčera (David Fincher). Na filmskim plakatama, kojima je bio reklamiran film, Bred Pit (Brad Pitt) u rukama drži sapun na kome piše "Fight Club".

Kakav je to borilački klub koji je proizišao iz sapuna? Kakva je uopšte veza čistoće i borbe i, u kranjoj liniji, revolucije? Ima li mesta takvoj revoluciji proizašloj iz i zarad sapuna? Narator, koji sreće svoj alter ego Tajlera Dardena, u avionu, radi u firmi koja profitira iz para potencijalnih bezimenih trupova koji nose profit. On čita Ikea-kataloge i pita se: "Kakav tip seta za ručavanje me definiše kao ličnosti?" Ranije je čitao pornografske časopise, sada, logično, čita Ikea-kataloge.

Sapun Tajlera Dardena jedna je od najtemeljnijih metafora koje je naše doba osmislilo kako bi sebe predstavilo iz perspektive sanitarnosti. Tajler Darden krade salo sa klinike za liposukciju i od njega proizvodi sapun. Sredstvo koje čisti proizvedeno je iz nečistog i nepoželjnog viška najbogatijih zadnjica na svetu, koje ponovo kupuju sopstvene telesne izlučevine za sopstveno čisćenje. Odbačeno salo vraća se kao prečišćavajući faktor, što nije samo klasna replika na Marksov (Karl Marx) višak vrednosti (koji se, umesto da iščezne, vraća kao novoregulišuća kapitalistička i sanitarna vrednost), nego i etnička, rodna, rasna i rasistička replika.

Otvaranjem nacističkih arhiva obelodanjen je još jedan morbidan projekat nacista – fabrike za proizvodnju sapuna od čovečjeg tela, što omogućava da se motiv sapuna iz Borilačkog kluba čita kao metanarativ koji objedinjuje više istorijskih linija, osobito onih koje naša moderna civilizacija hoće (poput viška sala i viška vrednosti) da ukloni iz svoje memorije, ali i misli.

U leto 2005. pojavila se agencijska vest da je iz sala italijanskog premijera Silvija Berluskonija (Silvio Berlusconi), napravljen sapun. Švajcarski umetnik Ðani Moti (Gianni Motti), tajnim je kanalima nabavio salo iz jedne elitne klinike za plastičnu hirurgiju u Luganu gde je Berluskoni radio zatezanje lica i liposukciju. "Salo je bilo kao žele, i užasno je smrdelo". Sapun je nazvao "Čiste ruke" i izložio ga u galeriji u Bazelu. Čitav poduhvat objasnio je kao svoju reakciju na korupciju i na ponašanje desničarskih struktura u vladi Berluskonija, te kao potenciranje veze između demonskih programa radikalne desnice (projekta za “čistiji” svet) i metafore za političara kao svinje, ali i metafora svinje kao za (još jedne, usputne) žrtve na oltar čistoće.

Borilački klub u izvesnom smislu treba shvatiti kao repliku Hitlerove ideje o sapunu proizvedenom od "nečistog" stanovništva, iako je u filmu jedina tradicija na koju se Tajler Darden direktno poziva antička tradicija pranja odeće na određenim mestima reke, tačno ispod mesta na kojima su bile prinošene ljudske žrtve. Godinu za godinom, masnoća iz spaljivanih tela mešala se sa kišom i muljem stvarajući sapun. "Prvi sapun je napravljen iz praha heroja" – kaze Darden.

Problem sa gestom žrtvovanja jeste u tome što ne samo nova istorija, nego i starija, najčešće poznaje žrtvu koja nije herojska. Ona je jednostavno rečeno žrtva koja je "ispušila", što bi bio kolokvijalni, ali i sasvim precizam prevod civilizaciske paradigme koju je za naše doba predložio italijanski filozof Ðorđo Agamben (Giorgio Agamben) – paradigme homo sacera. Za Agambena je ovaj termin - koji u antičkom rimskom pravu označavao ljudsko biće koje može biti ritualno žrtvovano i ubijeno bez odgovornosti - paradigma centralna za celu našu eru, eru demokratije koja čudno nalazi svoj kontinuitet u totalitarizmu. Legioni koje Tajler Darden stvara kao političko-terorističku sektu, s osnovnom idejom da budu teatar za masovno uništenje, u osnovi se pozivaju na ovakav gest žrtvovanja homo sacera. Dardenov projekat ne služi oslobađanju od unifikacijske čistoće sveta (od sapuna se pravi eksploziv koji treba da pročisti svet od "sapunskih" resenja), nego je u pitanju naracija najbliža naraciji korporacijske čistoće. Sapun – kao merilo civilizacije – u tom se projektu shvata kao karika u nizu samoraspadajuće organske materije: mrtvo salo-sapun-eksloziv-mrtvo salo.


7. Sanitarnost kao identitetna kategorija

U razmatranju ovih fenomena predlažemo jednu novu kategoriju identiteta – sanitarnost, kao centralnu za definisanje složene mreže isključivanja i diskriminacije tela-po-sebi i tela u kulturnom kontekstu današnjice. Ta bi kategorija, pre svega, trebalo da računa s pojmom viška.

Viškovi su u današnjem svetu kompleksni:

a. Postoji kapitalistički višak vrednosti.
b. Zatim, ima telesnih viškova – salo je nepoželjno, poželjan je korporacijski struk.
v. Postoji filozofski višak. Mi ritualno žrtvujemo "našu" misao da bi bila prihvaćena od drugih, kako bi filozofija mogla da ostane u svojim diskurzivnim granicama.
g. Višak kao rasistička pozicija, kao razlog za čisćenje viška "nepoželjnog" stanovništva.
d. Višak kao imagološki pogled na sam radni cin. Mi se temeljno stidimo i svoga i tuđega rada, što znači da je i rad postao višak u današnjem svetu. Kuhinje su izolovane od restorana, trudoljubivi studenti se snebivaju pred svojim kolegama zbog dugotrajnog učenja. Nije vam prijatno ako sedite u sobi u kojoj neko čisti. Profesori u svojim kabinetima rade sve drugo samo ne stiču znanja: ponašaju se kao da se znanje, koje treba proizvoditi, samoproizvodi u neko drugo vreme i u nekom drugom prostoru, nezavisno od njih i od očiju mogučih posmatrača. Najopštije rečeno, rad je u našoj eri postao kolektivna sramota, radno mesto je “stidno mesto” koje se mora držati daleko od očiju javnosti.[5]
gj. Seksualnost kao višak. Ovo je era koja je žanrovski legitimisala pornografiju, ali seksualnost rapidno nestaje iz naših intimnih sebeosećanja.
e. Prijateljstvo, rođaštvo, savezništvo… sve je to nepoželjan višak bliskosti u našem korporacijskom svetu.
e. Hrana kao višak. Anoreksija, recimo, potvrđuje da se hrana pretvorila u trendovski višak. Ova nova bolest je, takođe, udarac protiv viška porodičnih obreda, nedeljnih ručkova. Hrana je i kulinarska umetnost na televiziji; neko se tamo prlja za sve nas, dok su naše moderne kuhinje sveta mesta neuprljanosti, ultimativne čistoće.
z. Bol i stradanje su višak emocija u savremenom poretku: svako plače sam, smejemo se zajedno.
i. Što znači da je i humor kao emocija postao višak. Baš zbog toga što je smeh poslednja stvar na svetu koja može da se kontroliše, u sitkomima su uvedeni roboti koji se smeju, kako bi se dresirao i kontrolisao smeh. Primetite kako je nemoguće smejati se i više i duže od "očekivanog" i "dozvoljenog". Ako neko sebi dozvoli izlet predugog smejanja, odmah panično razmišljamo kako da mu priteknemo u pomoč, da ga vratimo u poredak (svi smo mi đelati poretka). Ili zamislite situaciju u kojoj se neko smeje duže od onoga što se smatra za prikladno: ko od nas mu ne bi momentalno dodelio ludačku košulju? I smejanje je prljavi višak, svi bi trebalo da budu ozbiljni, a naročito kada se smeju.

Mi smo krajne restriktivno društvo, i višak je naša sanitarna sramota. Zato je nužno stvaranje konceptualnog alata koji će objasniti u ime koje sistemske logike Poretka se konstruišu ovi viškovi (koji su obrnuta strana kreiranja nedostataka). Taj konceptualni alat jeste upravo sanitarnost, zato što se samo ona ekskluzivno bavi viškom. Problem čistog (čula, tela i odnosa između tela, ali i svega ostalog) samo navodno liči na materijalni, predmetni problem. To je generički zasnovan zakon. Ali nakon što shvatimo njegovu logiku, moći ćemo da ga vidimo i kao regulatorni mehanizam za kulturne i političke formacije identiteta.

Zato predlažem da sanitarnost u naše doba dobije status sub/identitetske kategorije, zajedno sa rodom, rasom, etnosom, klasom, seksualnošću, jer predstavlja jednu od glavnih identifikacijskih i markacionih linija subjekta i njenih/njegovih (ostalih) identiteta.

Literatura:

Bahovec, Eva D. (2004). Oko za uho. Delta, revija za zenske studije in feministicno teorijo, st. 1-2, Ljubljana : Društvo za kulturološke raziskave.
Lacan Jacques (1986). Četiri temeljna pojma psihoanalize, Zagreb: Naprijed.
O’Rourke, P.J. (1998) Eat the Rich, A Treatise on Economics, New York: Atlantic Monthly Press.
Žižek, Slavoj (2001) Manje ljubavi – više mržnje! Ili, zašto je vredno boriti se za hrišćansko nasleđe, Beograd: Beogradski krug.

Apstrakt: U tekstu Koteska tvrdi da “sanitarno” treba da bude uzdignuto do nivoa konceptualne aparature za objašnjenje logike kapitalističke dominacije u odnosu na telo, njegovu seksualnost, čula, bliskost, hranu, bol, rad, humor.

Klučne reč: telo; sanitarnost; kapitalizam; seksualnost



[1] Reč "buržoaska" u ovom tekstu šira je od marksističke odrednice "klasa modernih Kapitalista", kako je buržoaziju definisao Engels (Friedrich Engels) u engleskom izdanju Komunističkog manifesta  iz 1888. Moj naziv "buržoaska tela" odnosi se na najmanje onoliko odrednica, koliko je Fransoa Liotar (Jean-François Lyotard) imao na umu, kada je rekao: "Tamo gde dostojanstveni čovek pocne plesati/ ružni, zapadnoevropski čovek počne pričati". Što je i moguća parafraza Ničeove (Friedrich Nietzsche) rečenice iz The Gay Science: "I would not know what the spirit of a philosopher might wish more to be than a good dancer." (Ne znam šta bi filozof više mogao  želeti negó da bude dobar plesač – iz Vesele nauke).
[2] Lacan Jacques: Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, 75-115.
[3] Eva D. Bahovec: Oko za uho, in: Delta, revija za ženske studije in feministično teorijo, st. 1-2, Ljubljana, Društvo za kulturološke raziskave, 2004, 10.
[4] P.J. O’Rourke: Eat the Rich, A Treatise on Economics, Atlantic Monthly Press, New York, 1998, 47.
[5] Pogledati analizu Žižeka o tradiciji koja od Vagnerovog (Richard Wagner) Rajskog zlata do Langovog (Fritz Lang) Metropolisa proces rada vezuje za podzemlje, za mračne hodnike, anonimne radnike, gulage, milione radnika koji rintaju u fabrikama Trećega sveta, i – pošto su nevidljivi: "Zapad može sebi da dozvoli da brblja o ‘radničkoj klasi koja nestaje". Tu je ključno izjednačavanje rada sa zločinom, to je ideja da je naporan rad izvorno nepristojna, kriminalna aktivnost, koja treba da bude skrivena od očiju sveta. Žižek, Slavoj Manje ljubavi – više mržnje! Ili, zašto je vredno boriti se za hrišćansko nasleđe, Beograd: Beogradski krug., 2001, 30-31.

 

Post a Comment