Tri bračne priče (2001)

Tri bračne priče
Jasna Koteska












Text published in Serbian and Croatian:
1. Pro Femina, Beograd, January, 2001, 61-74. (Serbian)
2. Urbani vračevi, No. 2, Udruga HUK, Knin, Croatia, 2003, 118-128. (Croatian)



Pred nama su tri bračne priče. Jedna je roman "Propali dvori" iz 1896. godine, hrvatskog pisca Janka Leskovara. To je priča o čoveku koji je, kada je otkucao sudbonosni čas da izabere između dve žene, odabrao da ostane sam, vođen ponašanjem koje je Prust objasnio kao: "'Ne' je najveći stimulans za udavrača!". Druga bračna priča je "Averoesova greška" makedonskog autora Venka Andonovskog, iz knjige "Freske i groteske" (1993), a bavi se čudnim navikama istočnjačkog filozofa Averoesa iz Arabije, koji je, iako je imao ceo harem za sebe, noći provodio sam sa Biblijom. Treća priča je iz romana "Odgoj devojaka u Češkoj" (1994) češkog autora Mihala Vivega (Michal Wiewegh); to je varljiva priča o jednom braku, o jednoj preljubi i o nekoliko drugih stvari koje uz to idu, kao što je: zašto današnji ljubavnici više ne govore jedno drugom: "Volim te iskreno"?

Vidi se već da su priče uzete iz tri različite književnosti, mada sve tri danas pripadaju takozvanoj istočno-centralno-evropskoj književnosti. Dve priče su "nove", iz 1990-tih. Jedna je napisana pre sto godina, ali problem koji ona iznosi je, baš kao i u druga dva slučaja, univerzalan; to su problemi koji proganjaju sve nas. Zato, nećemo im suditi, jer u ljubavi, braku, preljubi i svim ličnim stvarima što uz to idu, nema pravog ponašanja niti najbolje odluke. Sve što posle priča imamo su ova dva ramena da slegnemo njima. Nego, evo priča.


(Pred)bračna priča ili: Da li je moguće zavođenje nakon "dva kružna dana"?

Počinjemo sa romanom «Propali dvori» hrvatskog pisca Janka Leskovara (1861-1944). Reč je o veoma kratkom romanu iz prošlog veka (prvo izdanje je iz 1896. i ima 105 stranica), a naš posao će biti analiza dela od 47. do 62. stranice . To je tačno onaj deo romana koji prosečni čitalac preskoči ne pročitavši ga. Pažnja na spomenutih petnaest stranica popusti, kad čitalac/čitateljka registrira da se ništa važno ne dešava. Zašto smo onda izabrali upravo navedenih 15 stranica koje se u celini priče čine sasvim nevažnim, čak izlišnim? Zato što je upravo tu pisac za svoje čitaoce dao odgovor na mnogo pitanja o prirodi zavođenja.

Glavni heroj - a to je Pavle - sreće se sa nekoliko sa fabularnog aspekta nevažnih ljudi i s njima započinje razgovor koji nikud ne vodi. Nije to ništa važno za zaplet; Pavle se nalazi u nizu izlišnih situacija; čitalac se suočava samo sa nizom slika iz susedstva. Prema Jakobsonu, ta zgusnutost naracije prvi je signal da čitamo delo takozvanog realističnog žanra. I jeste, ovaj roman obično svrstavaju u psihološki realizam. U romanima psihološkog realizma, i to je opšte znano pravilo ovog književnog pravca, sve su takozvane predikacije glavnog junaka važne. Ako se Pavle prvo sretne sa ključarem, a zatim sa ujakom, i napokon sam sa sobom, sve to, kažu teorije, ima svoje značenje… Kako on jede, kako spava, s kim pije, u kom intenzitetu to radi, to su funkcionalnosti koje postaju tkivo teksta koje prozivodi određene osobine kod (ovde) Pavleta.

Dakle šta se dešava? Ovo je roman o razapetom muškarcu između dve žene, a na naših petnaest stranica nalazi se samo muškarac i niti jedna od dve žene. Zato ne može da nas čudi što nestrpljivi čitalac, radoznao da vidi koju će ženu Pavle odabrati, a svestan toga da "svaki život ima svoje dosadne pateke, a svaka knjiga svoje dosadne delove" (Rasel), u Sergej Bupka stilu preskače tih petnaest stranica ne pročitavši ih. Ali upravo skok sa motkom se ovde pokazuje kao nepromišljen potez, jer na ovih nekoliko stranica leži ključ za tumačenje (ne)izbora koji Pavle (ne) čini u vezi njegovih dveju žena. Za neupućene čitaoce dužni smo da najpre predstavimo ovog čoveka načetog ozbiljnim problemima, kao i njegov susret prvo sa jednom, a zatim sa drugom ženom. Naročito jer u trenutku kad je roman započet, 27-godišnji Pavle je već doživeo turbulentne susrete sa obe žene.

Raspolućeni Pavle je snažan, visok i privlačan momak, sa šiljastom bradom i sa suncem opaljenim licem. U ondašnjem kulturnom kodu brada ga definira kao modernog čoveka, a opaljeni ten odaje njegovo nearistokratsko (seljačko) poreklo. Pavle poseduje i duhovne kvalitete. Spretno muzicira, a u red talenata ubraja se i njegova ekonomska umešnost. Čim je odrastao, postao je partner u ekonomskim razgovorima sa susedom Žigom Borkovićem. To pada u nezgodan momenat kad Pavlu divljaju hormoni i on se zaljubljuje u lepu susedovu ćerku - Ljudmilu. Devojka mu uzvraća ljubav i oni se nekolko godina druže sa međusobno neizrečenim simpatijama. Jednog lepog dana na imanje suseda-aristokrate dolazi neka dalja rodbina (verovatno na način opisan u kasnijoj identičnoj sceni, datoj u narativnom prezentu: iz kola za sport izlaze dame sa đerdanima oko visokih vratova i gospoda sa mesnatim šijama). Kompleksi su dosadni kao muve i, napadnut muvama, Pavle jednog dana odvlači Ljudmilu, zabavljenu oko rodbine, u okolnu šumicu. Padajući na kolena ispred devojke, on joj žurno izjavljuje ljubav. Zato što svaka brza kuja rađa slepe, brzi Pavle zaslepljen ljubavlju ne uspeva da vidi da mu iza tregera naviru zasmejane rodbinske spodobe. To što on ne uspeva da vidi, vidi Ljudmila. Srećna zbog obljavljene ljubavi, ali i zaplašena zbog apokaliptične pretnje nadolazeće rodbine, u nastalom stisku vremena koje traži neodložan odgovor, ona se primiče ljubavniku na kolenima i kaže mu u lice: "A zar vam nije žao vaših novih pantalona?" Uvređeni ljubavnik beži iz sela, i nema ga naredne tri godine.

Tu pada ona važna pouka, na koju ukazuje Ivo Frangeš u predgovoru romana - "Sve stvari imaju svoje vreme.” Pavle je pravi čovek, na pravom mestu, u loše vreme. Sad će doći onaj egzistencijalista koji kaže da je čovekov život obavijen strahom od pogrešnog izbora. I Pavle razvija ovakav mehanizam – da ne bi produžio sa lošim izborima, neće birati uopšte. Ali, tu je zamka, zato što generalno – nedelovanje je najlošiji mogući izbor. To je onaj poznati psihički mehanizam: bira se najgore, kako bi se prekratilo sa lošim iznenađenjima. Drugim rečima, data je scena koja inicira razvoj Pavleta kao čoveka pasivca, čoveka koji razmišlja, čoveka koji ne deluje. Ivo Frangeš je nazvao Palva "hrvatski Hamlet": "Leskovarci su... Hamleti koji mišlju rastaču život, trpe, a ne bore se, tonu, a ne otimaju se". Taj i takav lik kritičar intuitivno oseća, a taj i takav lik će biti proizveden upravo u tih najavljenih petnaest stranica kojima se polako primičemo.

Onda će doći i druga žena. Ta scena je takođe prikazana u retrospektivi. U velikom gradu Pavle naleće na pravu Nemezu. Marija je udovica, a to po poziciji znači žena sa iskustvom, žena sa prošlošću. Da je temperamentna, reći će oni koji kažu da je njen muž umro od kapi. Dan posle muževljeve smrti, Marija raščišćava kuću od nepoželjnih sluga, ali pozvani Pavle ne dolazi. Stari Latini znali su da kažu, kada bi pala neka dugo opsedana tvrđava: "Vae victis" - "Jao poraženima". Pavle je mogao da kaže "Jao Mariji", jer je njena tvrđava brzo pala. Ali do posete nije došlo zato što je Pavle sebi rekao: "Jao". Prvi put je bežao od žene kad nije uspeo, sada je pobegao jer je uspeo. Dakle bekstvo je od iznuđenog slučaja postalo mehanizam: on beži kada okolnosti rade za i kada su protiv njega. Ali ta čiji je muž umro od kapi, razvija raskošnu i stručnu taktiku. Dobija Pavla i sada se on, u svojstvu njenog verenika, vraća kući nakon mnogo godina.

Prust kaže: "NE je najveći stimulans za udvarača". Zato odbijeni ne zaboravlja na svoju nakanu. Rečeno je da ljudska psiha mnogo puta funkcionira ne na emotivnom reciprocitetu, nego na junačko-epskoj psihologiji; interes se rađa kad nije uzvraćen. Odbijač je zagolicao odbijenog misterijom neuhvatljivog. Prustova elegantna definicija krije u stvari Mandraka koji se krio po pustinjama i koji je osvajao zato da bi posedovao. U Pavleta koji se vratio kući uskočio je iz čudnog levog ćoška predak Mandrak koji ga je podsetio da je Ljudmila, osim što je pokazala stoičku brigu o čistoći njegovih pantalona, takođe rekla i famozno NE. Tako je Pavletu neočekivano dopala uloga muškaraca razapetog između dve žene.

Roman je započet u trenutku kada su ove epizode već prošlost, kada ostaje još da se vide posledice tog prošlog života. Te su posledice date u 15 stranica koje smo najavili. To naizgled nisu scene od imanentnog značenja za dalji tek priče, nisu neki zglobovi koji drže naraciju, njihova funkcija je više-manje, što bi rekao Rolan Bart, da "zabave, uspore dejstvo do sledećeg važnog zgloba priče". Deo koji prethodi ovom delu knjige, ujedno i scena kojom počinje roman, je susret bivših simpatija na crkvenoj misi posle tri godine. Deo koji sledi je dolazak Petrove sadašnje verenice.

Između susreta sa prvom i sa drugom ženom, u cela dva dana, Pavle "ubija vreme" sledećim susretima:

I DAN:

1. Kod kuće je sreo starog ključara, koji je došao da mu donese poruku da poseti suseda na njegovom imanju.
Zdepasti ključar (čije je ime Mihalj Hrestak) je, u svom strahu od smrti, takoreći karikatura. Ako se pojavi bolest, krije se, ako se razboli – plače. Njegov strah više ne funkcionira kao normalna čovekova emocija, nego više kao demon.

2. Pavle posećuje imanje Dobrovac.

Imanje, sad u propadanju, počelo je svoju slavnu istoriju pre 150 godina sa «udajom» jednog pretka za Mađaricu iz bogate porodice. Istorija kaže da je Ljudmilin pradeda Karlo bio materijalista, najviša tačka u usponu porodice. Sa porodičnih portreta smeši se glatko očešljani i izbrijani gospodin. Sledeća generacija je već pokazala znake dekadencije: Ljudmilin deda je popločao pod zamka umetničkim pločicama, krov je izdignuo gotičkim zvonicima. To je čovek kome su zadate mere tesne. Baba, suprotno od njega, oseća se ugroženom i njoj su i zadate mere previše. Nadzire imanje sa prozora gde ceo dan sedi, plaća graditelja koji ne sme ništa da gradi, jer je izvesna žena prorokovala da će, kada se neka gradnja završi - ona umreti. Baba i deda su suprotnosti, i oni rađaju oca kome su suprotnosti već u genima: on je vegetarijanac, ali strast mu je lov, itd. Familija tone u dekadenciju, imanje propada, a tako i naslov romana kaže - "Propali dvori".

3. Posle toga Pavle svraća kod strica i strine.
Stari žive boguugodno, u harmoniji i miru. Drugačije je to sa njihovom decom - mali mediokriteti su nesimpatični i pomodni.

4. Kod njih u goste dolazi čovek koji ekstatično brani socijaldemokratske ideje.

5. Pavle te noći opet dolazi kući i sreće ključara koji ovog puta u jednoj burnoj sceni pijan plače, preplašen da će umreti.

II DAN:

6. Ujutru Pavle u svojoj sobu gleda akvarel imanja Dobrovac, sačuvanog u pozlaćenom ramu.

7. Majka Pavletu donosi kafu. Pavle ide na njivu sa ocem.
Pavle kontaktira sa obe strane aktuelnog porodičnog sukoba koji se ponavlja svaki put kada se obelodani da je njegova darežljiva majka poklonila nešto nekome, čime je rasrdila škrtog supruga.

8. Vraćajući se sa njive, Pavle ugleda socijaldemokratu koji je uhapšen i koga tri policajca sprovode ulicama.

Da ove epizode nisu beznačajne, kaže nam narator: "Doživljaji od danas i juče dojmiše ga se... njegove se misli iznad tih lokalnih prilika digoše k općenitom posmatranju društvenog poretka. Pred njim se pojaviše sva glavnija razdoblja ljudskog društva sa svojim obilježjem… Sve jasnije, nijedno ljudsko delo nije savršeno." Finale scene je preletanje gavrana – u mitologiji ovih prostora gavran je zloslutna ptica.

Ako pažljivije pogledamo Pavletova dva dana, videćemo da se ovo meditiranje nad čovekovom istorijom desilo nakon dvojnog kružnog kretanja. Prvi krug je susret sa ključarem, imanjem Dobrovac, strikom i strinom i socijaldemokratom. Drugi krug je ponovni susret sa ključarem, sa slikom imanja Dobrovca, sa majkom i sa ocem (koji funkcionišu kao ekvivalenti strike i strine iz prvog kruga), i ponovo sa socijaldemokratom.

Odmah pada u oči da se krugovi ponavljaju, sa istim karakterom elemenata, istim rasporedom, funkcijom. Nisu to izlazni krugovi, nema širenja; to je tapkanje u mestu. Ipak, krugovi se razlikuju po intenzitetu. Drugi krug intenzivira elemente u odnosu na prvi. Prvo se ključar boji, a onda plače; Pavle se sreće sa sopstvenikom imanja, a zatim samo sa slikom imanja; Pavle vidi da striko i strina žive lepo, a disharmonija postoji među generacijama (stari i njihova deca). U drugom krugu harmonija ne postoji ni na horizontalnom nivou (otac i majka), niti vertikalno (on sa njima). Onaj koji je u prvom krugu branio socijaldemokratske ideje, u drugom krugu je uhapšen. Dakle, Pavle je registrovao da strah od smrti postaje histerija, da je čovek privatno osuden na nemir, nesreću i strah; da subjekt i objekt (sopstvenik i slika) zamenjuju jedna drugu - niti čovek, niti njegove građevine nisu večne; "traje" samo umetnost. Rodbinstvo, dakle savezništvo, je nemoguće, čovek je osuđen na svoju usamljenost. Jedan branitelj ideje je uhapšen - čovekova ideja uvek biva uništena od drugog čoveka/društva. Pavle je dobio jedno definitivno saznanje – da je život muka koja se duplira u uvećanom intenzitetu. Narator nam kaže da je problem od lokalnog digao na opšti nivo, znači ušao je u suštinu stvari, dobio saznanje, prosvetlio se, ali scena se završila preletanjem gavrana. Dakle: saznanje što ga je prosvetlilo, delovaće pogubno u buduće. Zašto?

Zato što je to priroda saznanja. Ivo Frangeš je nazvao Pavleta "hrvatski Hamlet". A ko je engleski Hamlet? To je onaj koga unutrašnja borba izjeda, dvoji mu dušu, koji ni u sedam dugih monologa ne može da reši: biće ili neće biti, i koji – ostaje pasivan. Niče je rekao da Hamlet ne gubi sposobnost za akciju, on gubi volju za akcijom. Volju gubi zato što je video u dubinu stvari: "Sličnost između dionizijskog čoveka i Hamleta je da su obojica bacili pogled na samu suštinu stvari, pa im se već gadi od delovanja, oni znaju da se suština stvari neće promeniti. Saznavati znači ubiti delovanje. Delovati znači da su stvari obavijene velom misterije." Pavle, hrvatski Hamlet, u dva opisana dana bacio je pogled na suštinu stvari i video da je život reduplicirana, redundantna muka i – odbio je da deluje. Skinuo je roze naočare sa očiju, i neće više da produži ni u jednom pravcu.

Šta sledi? Dalje će se Pavle sa hamletovskim osobinama dvoumiti između jedne i druge žene, sve dok ne izgubi obe. Zadnje ga nalazimo (u romanu) u poziciji političara! Izgubivši ljudske vrednosti, počeće bitku za kompenzaciju – bitku za neke druge, ideološke vrednosti. Ali ovaj Pavle više nije zavodnik, pa tako i nije predmet našeg interesa.


Haremski brak ili: Koja kost nedostaje Averoesu?

Kratka priča "Averoesova greška" Venka Andonovskog (1964) posvećena je Averoesu, istočnjačkom filozofu koji je zaista živeo u X veku, i između ostalog, bavio se interpretacijama Aristotelove "Poetike". Imao je, prema priči, luksuznu palaču i mnogo žena, a priča i počinje tu gde su žene i harem. Umesto da ponudi ljubav nekoj od svojih žena, Averoes iz priče Andonovskog je postao opsednut Biblijom koju je dobio kao dar nekog trgovca sa Zapada. Naslov priče "Averoesova greška" implicira da je Averoes napravio neku grešku. Međutim, moramo imati na umu da je upravo stvarna istorija Aristotelove "Poetike", knjige kojom je pravi Averoes bio opsednut, školski primer da nekad mala greška može da prouzrokuje enormne probleme. Aristotelova "Poetika", kao što je dobro poznato, poseduje opis strukture tragedije, kao i njenu definiciju, i do naših dana su sačuvane samo dve kopije "Poetike" (Parinisius I and II). U prvoj se, u definiciji tragedije, pojavljuje reč 'patheton' - stradanje, dok je u drugoj upotrebljena reč 'matheton' – podučavanje. Ove dve reči unose sasvim različita značenja u interpretaciju tragedije, i do danas je praktično nepoznato kako je Aristotel definisao tragediju, koju reč je on "zaista" upotrebio, to jest koji je od prepisivača načinio grešku. Živeći u vremenu pre Gutenberga, kada je trebalo mnogo godina da se uradi novi transkript značajne knjige, Averoes nije imao niti jednostavan, još manje poverljiv odnos prema knjigama koje je dobijao. Opsednut čudnom prirodom Aristotelove knjige, on je najbolje znao da greška može da bude fatalna. I vremenom se, tako kaže priča, od čitaoca pretvorio u stražara, uznemiren mogućim greškama. Sa ovim strahom u glavi, dobio je Bibliju na dar.

Sad tek dolazi bračna priča. Averoes je bio oženjen mnogim prelepim ženama, koje su sve živele u isto tako prelepoj palači koju je on posedovao. Bio je čovek bogat, imao je sve. Ali sudeći po naratoru priče, svedok iz palače je ostavio sledeću napomenu koja se je doticala seksualnih navika Averoesa:

"Dobrog starog eruditu je oduvek bilo malo u postelji i (…) verovatno mu nisu sve kosti bile na broju."

Ova zbunjujuća napomena je praktično pokazivala da je Averoes izbegavao sve te lepe žene, i da je gospodar imao jednu kost manje od drugih muškaraca. Kasnije ćemo se vratiti ovoj temi, ali neka priča za sada produži onako kako je ispričana. Nakon što je Averoes dobio Bibliju na dar, zatvorio se u sobu za razmišljanje (posedovao je i taj luksuz) i ostao unutra tačno jedan mesec i četiri dana. Najmlađa od njegovih žena, zbunjena i zabrinuta što Averoes nikako da dođe u zajednički krevet, nakon više od mesec dana apstinencije, pokrivena tamom noći, došla je razgolićenih grudi na njegova vrata da ga pozove k sebi. On nije odmah došao. Bilo je više nego jasno da zbog nekog razloga zaobilazi ljubavnu noć. Kada se konačno pojavio, činio se umornim i zabrinutim, i posetio je ženu u njenom krevetu, ali samo na pola sata (svedocima se činilo jedva dovoljnim). Nakon kobnog pola sata, on je najednom napustio ženu i opet se zatvorio u sobu za razmišljanje, gde je proveo dopunskih jedanaest dana i noći. Nakon toga je opet pokucao na ženina vrata i u još jačoj žurbi nakon nekoliko sekundi napustio sobu, uspaničivši sluge koji su prisluškivali iza vrata. Treba ovde reći i to da se Averoes iskreno i silno mučio, da je stradao stalno, da je "uveče plač bio jači i postajalo je nepodnošljivo slušati to bolno zavijanje koje kao da je sačinjavalo svu bol ovog čovečanstva." Sve ovo, naravno, izgleda kao velika misterija, a to je i bila. U njegovom zadnjem bežanju, raspamećene sluge su videle kako je njihov Averoes napustio ženinu sobu u obliku anđela! Interesantno je možda preneti naratorov kontraverzni komentar, u trenutku kada je Averoes dobio Bibliju na dar: "Nakon tog dana, njegov život se pretvorio u pakao". Bilo je nečeg čudnog između pakla u koji se njegov život pretvorio, i prostog podataka da se od onomad lepo ustanio u "telo" anđela.

Soba za razmišljanje nudila je odgovor i u njoj se Averoes opsesivno trudio da razume određeni deo Biblije. Otkrio da je Bog ovako napravio ženu: "Od rebrene kosti koju oduze čoveku, napravi Jahve, Bog, ženu i donese je pred čoveka". To ga je saznanje dovelo do zaključka da svi muškarci imaju kost koja nedostaje. Pitanje koje ga je zaista zbunilo, bilo je dakle, koja kost nedostaje? Sedevši u sobi za razmišljanje, došao je do zaključka da je navedeni deo Biblije - sumnjiv. Prepisivač Biblije je, verovao je Averoes, napravio grešku po pitanju lokacije kosti u telu. Mislio je: ako svaki muškarac ima kost koja nedostaje, i ja sam muškarac, onda mogu na sebi proveriti koja je to kost koja nedostaje. I zaključio je da nedostajuća kost nije rebrena, nego kost spolovila, falusna kost.

Ovaj deo priče svakako treba pročitati kao alegoričan. Kao što nijedan Adam na svetu nema jedno rebro manje (rebra su parne kosti, lako se vidi nedostatak), tako nijedan Adam na svetu nema kost u penisu. Penis je, kao što je dobro poznato, običan, mada i dosta precenjen mišić. Onda mora biti da ono na šta se Averoes žalio nije bio nedostatak kosti u ovom mišiću, nego nedostatak adekvatnog mišića; što će reći, imao je problem sa penisom. Zato je on "retko bio viđen u krevetu".

Do sada, verovatno smo shvatili da je ovo i smešna i ozbiljna priča koja pokazuje neke aspekte mitske opsednutosti penisom. Primenivši Frojdove priče, lako je reći da je kastracioni sindrom progonio sirotog Averoesa, zato je stradao onako pakleno, a njegovo bolno zavijanje "kao da je sačinjavalo svu bol ovog čovečanstva". Zbog rivalstva sa ocem, sin je opsednut strahom da će postati predmet kastracije – piše Frojd – a normalna sudbina Edipovog kompleksa je da se, u interesu čuvanja muškosti, sin, dakle Averoes, oslobodi želje da likvidira oca. Tu one priče sa posedovanjem majke već nisu adekvatne, zato što jednostavno u priči ne postoji Averoesova majka. Ali da bi bilo kastracijskog kompleksa, treba da bude tu Averoesov otac, a niti njega u priči nema. Ali nema ga samo prividno - religijski otac iz Biblije, a to je Bog, je u isto vreme i otac svih sinova na svetu, dakle i Averoesov otac. Siroti Averoes bio je neprestano praćen strahom od kastracije, ali svedokova priča kaže da je naš junak već bio žrtva religijske kastracije - Bog mu je dao telo sa "kastiranim" spolovilom. Naravno, tu se postavlja pitanje kakvu je pretnju Averoes predstavljao za Oca, ako nije bilo opasnosti da mu uzme ženu – ali to nas pitanje, kao i kod Pavleta, vraća nazad na epistemologiju. Žedan znanja, Averoes je lako mogao da postane onaj ko hoće da poseduje apsolutno znanje; tražio je greške u prepisima, hteo je čistu informaciju. Ali apsolutno znanje je povlastica Boga, pa je lako moguće da je Averoes pre ili kasnije hteo da se zakiti identitetom Oca Boga, kao što to ranije ili kasnije poželi svaki tragač za znanjima. Iz čega bi proizišlo gledište da svako (od nas) ko suviše traga za znanjem, na nekom nivou jeste kastriran. Ali to je opet ironična dimenzija cele priče, zato što bar polovica nas koji tragamo za znanjem, nemamo čega da se bojimo u vezi sa kastracijom. Dalji izvodi cele priče, koji inače gube vezu sa predmetnim Averoesom, kažu i to: koliko su u stvari mitovi današnjice o dužini i odsutnoj dužini (kastraciji) u stvari – parodične priče!

Međutim, to sa polovicom "kastriranog" čovečanstva ostaje problem. Šta ako je Averoesova sudbina bila predodređena nesposobnošću da nađe "mirno" rešenje za Drugog (koji je bio multipliciran u celi jedan harem)? Jer žena koja je napravljena od muškog materijala mora dakle, po tom gledištu, biti od muškarca vođena. Ali moguće je da što je više ona prinuđena da se potčini, to je manje on siguran u svoju muževnost. Naime, suočivši se sa ženinom sekundarnošću u religijskom smislu, on se suočava sa sopstvenom sekundarnošću. Zato priču možemo čitati iz ovog ugla: nema dostizanja lične satisfakcije bez prihvatanja Drugog, i u tome je greška Averoesova – greška lažne superiornosti.

Ili, možemo da se okrenemo konkretnijim aspektima bračnog života našeg heroja. Može dosta da se priča o tome da je najmlađa žena samo gola, bezlična lepotica naspram velikog mislioca. Je li to bila kobna greška haremskog društva? Neka ne zaboravimo da se Averoes, nakon otkrića svoje "greške", pretvorio u anđela, građanina nevinosti i bezgrešnosti. Reduciravši seksualne aktivnosti do neke biblijske bezgrešnosti, on je učinio da opsesija greškama postane njegov bezgrešni izlaz. Sve to jeste jedna bračna priča – o junaku koji je imao sve – imanje, harem, vreme i prostor, bio je gospodar, mogao je sve, ali iz nekih razloga, jedan od njegovih slugu našao je za važno da se, ostavivši svedočanstvo, blago načudi životu svog obožavanog gospodara.


Češki brak, ili: Preljuba i citiranje ljubavi


Imao sam nameru, ako je moguće, da provedem mirno popodne sa porodicom, i uspeo bih, da me moja nadražena memorija nije neprestano bombardirala realističnim slikama devojaka kako se maze.
Mihal Viveg: Odgoj devojaka u Češkoj


Naša treća bračna priča je iz današnjih dana. Glavni heroj je bezimeni narator romana "Odgoj devojaka u Češkoj". Zavodljiv naslov govori puno: reč je o profesoru koji umesto da podučava 20-godišnju devojku kako da postane spisateljica, on spava sa njom. To je jedna svetlucava naracija, pulp-fiction tipa, u kome narator, na svoj humorističan način, otkriva nekoliko važnih stvari na temu preljube i zasićenih brakova. Neimenovani narator, koji je profesor u osnovnoj školi i pisac u današnjoj postkomunističkoj Češkoj, dobija jednog dana kratko pismo od lokalnog milijardera Denisa Krala da prihvati "isplativ posao i lake pare", da podučava njegovu dvadestogodišnju kćerku Beatu literaturi. Četrdesetogodišnji profesor, još uvek mlad i šarmantan, oženjen je, ima kćerku i živi život srednje klase, treba mu novac, a ponuda lokalnog mafijaša dolazi kao kec na deset. Prihvata posao, i u sledećih stotinu stranica vidimo ga kako muku muči da prelepoj Beati, u raskošnoj palati njenog oca, drži skromne časove literature. Muči muku, zato što časovi nisu bili originalno njena ideja, već očeva, pa ona jednostavno odbija da bude podučavana: "Više od profesora mrzim samo mlade profesore, pune prolećne radosti". Nakon dva termina mučenja, na treći susret on dolazi sa idealno pripremljenim časom, spreman je da bude najbolji profesor na svetu, ali avaj, ona se oseća mizerno, upravo je prekinula vezu sa dečkom, leži polupijana i gola. (Tu treba reći da je i Averoesova žena kucala gola na vrata svoga muža, što je blaga indikacija da su kreativni kapaciteti opisivanja ženske privlačnosti nekako sumnjivo ograničeni). Naš bezimeni heroj primećuje njenu nagost, ali je čvrsto ubeđen da joj neće dati mogućnost da mu opet upropasti čas. Hoće da zaradi svoj novac i počinje lekciju o kolapsu tradicionalnih vrednosti, otuđenju, kultu konzumerizma, krizi porodice, gubitku Boga i gubitku identiteta. Njoj je dosadno i jednim polupijanim gestom ga poziva u krevet. On ljutito napušta čas, napušta Kraljevu velelepnu kuću, i traži da odmah razgovara s njim, kako bi što pre otkazao ceo posao. Kral je, kao i svi kraljevi, zauzet biznisom, nema vremena, i obećava da će ga pokupiti u poznu noć da ga vozi na razgovor. I zaista, dolazi kolima i odvozi naratora van grada, u svoj motel; na parkingu su nemačke registracije, na ulazu dvoja vrata, unutra roze svetiljke, peva živi bend, plešu mlade devojke i stari konzumenti... A on, zbunjeni školski profesor, još više izgubljen u novoj situaciji, pribegava moralizovanju i, misleći na Beatu, kaže:

"Ja ne podižem smeće sa zemlje samo zato što je prljavo"

Što naravno nije istina. Kral nije uopšte zabrinut zabavama njegove kćerke i ubeđuje bračnog heroja neka shvati kurs kreativnog pisanja kao jako fleksibilan posao, “više ili manje možeš da radiš šta hoćeš”, jedini stvaran cilj je “da je razveseliš malo”, “da prestane da bude nesrećna, to je sve”. Što ima funkciju pasoša za ljubavni nastavak, jer nakon ovog indirektnog odobravanja, bezimeni narator skače u ljubavnu vezu sa Beatom. I tu zapravo počinje priča ne samo o preljubi, nego i o prirodi braka.

Beata hoće da zna: "Koliko dugo sam oženjen? Tako dugo? Da li imamo zajedničke prijatelje? Šta radi moja žena dok ja pišem? Kako smo se upoznali? Šta je najteža stvar u braku? Šta je uzrok razvoda?" "Brak – rekao sam." A taj naratorov brak jeste takav, da njegove supruge nema u naraciji; ona je u knjizi status, reprezent supruge: ne zna se njeno ime, boja, profesija, privatne dileme, bog zna šta ona radi sa svojim danom. Kao što Pomeroj piše o takozvanoj supružničkoj sekluziji u starom Grčkom društvu, kad referira o Sokratovom odbacivanju Ksantipe sa samrtničke postelje i njegove želje da umre među svojim muškim kompanjonima, tako je i naratorova žena alienirana iz braka. A paradoksalno, unutar svih razgovora o braku nalazi se ljubavnica; Beata postaje katalizator svega bračnog. "Nemoj meni taj patetičan trik moja žena me ne razume" kaže Beata."Moja žena me razume takođe je trik," kaže on."Znam", tužno kaže ona. Supruga je “odsutna”, što bi rekao Fuko, u svim situacijama osim kada treba da izigra funkciju čuvara domaćeg ognjišta i podizatelja legitimnog deteta, eto, to je ono što ona radi. Jedan od čitalaca romana žalio se na Internetu da "naratorova žena igra ulogu sumnjičave, mučiteljske veštice". Kada se, posle jutarnjih razgovora sa mafijašem u njegovom motelu, sledećeg dana narator susreće sa svojom ženom, ona je:

Namestila sarkastičan osmeh, ali zadržala intenzivno posmatranje da bi videla koliko se osećam krivim, znajući, u svetlu mojih mizernih veština laganja, da je ovo najefikasniji način za odmeravanje opsega i ozbiljnosti mojih mogućih grehova. Između ostalog, to je takođe značilo da se ona samo premišlja da li da bude ljuta na mene ili ne.

Ako je brak naratora ovakav kakav jeste, ako je to institucija u koju se zalazi samo da bi se ostvarile sve stvari suprotne zadovoljstvu, tom implicitno obećanom dobitku koji nikako da stigne, onda je preljuba razumljiv odgovor. Međutim, interesantno pitanje koje ovaj roman pokreće jeste, kada je sa preljubom gotovo? Odgovor je opet u strasti; naime, sa preljubom je gotovo onog trenutka kada je sa zadovoljstvom gotovo. A to je kada Beata postane zauzeta kao što je to bila njegova supruga, kada ona postane supruga broj dva. Nakon zajedničkog leta, narator i Beata rešavaju da produže svoju vezu na zajedničkom terenu škole, jer njegova kuće je nedostupna njoj, a njena – nemu. Beata se zapošljava kao profesor engleskog i tu je jedna indikativna scena iz prvih nedelja zajedničkog posla:

Ako sam ja bio slobodan, Beata je radila. I obrnuto... Čitao sam Matejčkovu knjigu «Borba za razumevanje», sinoć. U ovom kontekstu me se dojmila: Da li sam razumeo nju tog septembra? Nema šanse. Tog septembra sam pokušavao da spavam sa njom. Uspeo sam jedanput.

Javni aspekt braka je takođe spomenut u romanu. Brak je institucija koja, kako kaže Fuko, uvek ide korak izvan familije, ceo grad hoće da sankcioniše brak:

Ponavljao sam ubedljivo [svojoj supruzi] da je moja veza sa Beatom jedva jedna prijateljska (što je bilo, imajući u vidu broj odlazaka u ulicu Strakovice, skoro istina), i apelirao sam neka ne dozvoli da bude manipulisana pakošću, mržnjom i zavisti naših suseda… Prema istraživanju sprovednog od strane Vašington Posta, 97% Amerikanaca misli da njihov bračni drug obično govori istinu."

Citat je ovde interesantan, jer roman je bukvalno popunjen citatima iz knjiga, mudrim izrekama, novinskim isečcima, itd. Roman spada u “češku postmodernu” jer primenjuje strategiju citiranja, a time ćemo i odgovoriti na pitanje zašto današnji ljubavnici više ne govore jedan drugome: "Ja te iskreno volim." Stvar je već poznata, a tiče se Ekovog uvoda u roman "Ime ruže" gde on kaže da kada današnji muškarac hoće da iskaže ljubav ženi intelektualki, on više ne govori, kao ljubavnik iz prošlih vremena, "Iskreno te volim", jer je tako govorio Pavle Ljudmili godine 1896. Današnji ljubavnik bi morao da kaže "Kao što je onomad Pavle rekao Ljudmili: Iskreno te volim". Ekov primer citira Barabaru Kartland, ali ideja je ista. Narator zna da Beata zna, i Beata zna da narator zna, da su "iskreno te volim" reči već izrečene mnogo puta ranije. On bi citirao izvor, kao što citira kad priča o Matejčkovoj knjizi i o Vašington Postu, zato što zna da je to jedini način da u ovo doba "lažne nevinosti" iskaže da voli Beatu, i da bi hteo da njegova bezimena žena veruje njemu, a ne susedima. Narator i Beata, kao i supruga i svi likovi ove priče, jesu ljubavnici iza maske.

Svi mi smo, što bi rekao Eko, ljubavnici u doba iscrpljenih fraza i formiranih klišea. Ali kao što reče lik iz filma "Playing by Hearts", to nas ne sprečava da opet iznova pričamo o ljubavi i o braku. Pa makar ne dali nijedan odgovor ni na jedno pitanje. Jer kao što smo rekli na početku, bračna tema je takva da i kada smo, kao građani ovog doba, najopušteniji (jer ovo je doba proizvoljnosti), nikada nismo sigurni gde će nas sledeća stvar oko braka i bračnih osećaja jednostavno – iznenaditi.

 

Post a Comment